Ćutim, ne pričam te nikom.
Čuvam te za one noći...
kad pomislim da sam sama na svetu,
da nema duše koja dušu moju razume...
I pomislim... samo da si tu...

                                            Svi oni, koji traže nešto važno, nešto dragoceno,
                              nešto što su davno izgubili, koračaju na isti način.
    Poznaćete ih po tome
                 što ih na ulici ništa drugo ne zanima:
                              samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traže, traže…
izgubljeno...

Navikne covek na sve.
Da zivi sa pola duse, da stvara neki svoj svet
u koji smesta svoje snove, mastanja, zelje.
Navikne da preboli, nepreboljeno, da izdrzi neizdrzivo.
Navikne da se tudjoj sreci raduje, da hoda na vrhovima prstiju,
da ne bi tugu probudio.
Navikne da cuva dete u sebi,nedajuci mu da odraste.
Da se slomi bez buke...i opet iznova sastavi.
Da se poput trave, kada ga zgaze, ispravi...
Navikne covek na sve...

Znaš, posle miliona sekundi daljine,
poželim samo da podelim sa tobom blizinu i ćutanje.
Da isprepletem prste sa tvojima,
približim ti osmeh...
I da te zagrlim...  Dugo...
Da ti zagrljajem ispričam koliko mi nedostaješ kad odeš.

"Čekati na nedočekano,             
nadati se u beznađu,
grliti se bez zagrljaja,
ljubiti se bez poljubaca,
prožimati se u mislima.
I spoznaja da smo tu negde.
Tako blizu, a tako daleko."

Ne tuguj, morao sam da krenem...
Ne brini, poneo sam sve što mi treba za put...
Sve majčine zagrljaje,
sve dane tvoje... i dane moje provedeni sa tobom.
Draga lica... milion dečjih osmeha.
Jedno decembarsko jutro,
svoju jedinu ljubav.
Deo našeg neba iznad Ade Ciganlije...
jednu belu majsku ružu i grančicu ruzmarina.
Reci jedne molitve, jedva cujno izgovorene,
u tisini jedne sobe za tugu.
I u dusi beskrajan mir pronadjen iznad drevnih svetih zidova.
A ostavio sam sve sto sam morao...
Ne, tebe nisam ostavio,
a nisam te mogao ni povesti... to je tako...
I kad u trenu beskrajne, bolne samoce...
shvatis da me vise na ovom svetu nema,
podigni pogled ka sivom nebu, videces jedan uporni zrak sunca...sto para sivilo.
To ti ja... odmorivsi se od puta javljam da sam stigao... 

Uplaši me sjaj milion sveća kad se nebom popali... Gde je tome kraj?
Za kog su tako dubok zdenac kopali?
Zašto se sve dešava, dal' čovek išta rešava il' smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama?

Vise ne cekam sutra
i ne cuvam haljine
za specijalne prilike
Zivim za danas, 

za tren
jer, od te noci, znam
da, mozda, sutra i ne postoji
Jos i danas okrenem tvoj broj
u imeniku pise – zivot moj
na tudje – halo, krenu kosmari
jos te srce ne da proslosti
Stare slike uvek vrate vreme
kao nekad, ti si tu, kraj mene
krenu filmovi po glavi
ali, ja ih suzom kvarim
Stao zivot, stalo sve
kad su rekli – nema te
Jos te ima tu
u svakoj casi, svakom snu
jos te ima tu
jer, secanja ne umiru
Ni tad, ni sad, ni nikada
na kraj nisam pristala ja
jos te ima tu
jer, secanja ne umiru

...trazim te tamo, negde u daljini..
Pogledom lutam nebeskim prostranstvom...
Dusom se nadam da cu te ugledati
tamo negde na dalekom horizontu...
Stojim... Nadam se... Cekam...