Umesto s tobom za rođendan svoj
s tišinom nazdravljam, gledajući u nebo.

S druge strane neba gde ne postoje sene, kotrljaju se oblaci svetlosti gde žive su uspomene.
Daleko od prašnjavih puteva stvarnost,i tamo gde ne postoje reči i ptice daljinu ne dosežu, 
tek misli utkane visinama putuju, dalekim prostranstvima duše u vrtovima beskraja
gde zvezde tkaju jutra, pronaći ću ka tebi put... na kraju jednog sutra
S druge strane neba u sazvežđu snova gde miruje mesec u granama što nebo dotiču, 
osećam tvoje ruke u igri probuđenog vetra, i poljubac tvoj u kapima kiše, 
kad utihne život i koraci stanu s druge strane neba, 
zagrljajem snova misli nestanu,tad čujem kako diše tvoje telo pored mene, 
u dodiru želja sveta dva nežno poput leptirovih krila
nestvaran ti
nestvarna ja

Ne odlazi, još nije zora svanula,
Ne odlazi, sa ovim jutrom u beskraj,
Ne sakrivaj se iza oblaka, iza prvih zraka sunca,
Zaslepe moje oči i ne vidim kuda si otišao...
Ne gubi se u jatu ptica, s tim prvim jutarnjim letom,
U toj gužvi jedva te prepoznam,
Daleko si, ne osvrćeš se,
Mrzim da te ispraćam u nepoznato...
Ne veruj jutru, da donosi bolji dan,
Ne veruj mu, dok te lažima priziva,
i zavodi osmehom, dok te otima od mene,
Ne traži, neko lepše svetlo, umesto ovoga bledog meseca,
Ja još imam osmeh, za tebe...
Ne odlazi, bez tebe nikako da se naviknem,
I zašto sam stalno po danu sama,
i beskrajno čekam, da padne mrak,
I samo te u noći imam, u mojim snovima, ponoćnim mislima...
Bez tebe propadam...
A ako i kreneš, u neki bolji dan, povedi i mene,
Ne dopusti, da ovaj mesec, se ugasi, svene...
Čekajući tebe... Povedi me...

Zelim da ti kazem koliko mi nedostajes, ali nemam snage rec da izustim, ponekad me slome secanja kad osim suza ne vidim nista. Zelim ti reci da je doslo prolece, da su dani lepi, zelim ti reci kako su moji tuzni, kako su prazni I besmisleni I da mi svaki zrak Sunca baca suze u oci, I otvara bolno cutnje.
Vreme prolazi, a bol ostaje ista I nista se ne menja, ista je tuga, ista praznina I dani su svi isti puni tvog lika a tebe nigde, tvog imena na usnama,sa vecnim pitanjem bez odgovora. Zasto?
Zasto te Bog uzeo tako iznenada, bez slutnje, bez reci, bez objasnjenja?
Kako da shvatim? Kako da razumem? Ne umem duso… Hoce li uvek boleti ovako?
I svaki dan obecavam da necu vise plakati, I svaki put poreknem…
Tako mi nedostajes…

Tišina si moje tišine..                                                              

Nemir mog nemira..                                                                                    

Opet je pala noć,

I opet u mom srcu

žamore glasovi mutni.

Opet te jače nego ikada živog ćutim..

Znam sve je to privid i poželjna varka..

Tebe više nema i neće te opipljivog biti..

Ja ću i dalje s tugom daleko od svih

u mislima na tebe u tišini suze liti…       

                          NOĆAS SAM UMRO

Umro sam, a ti mi oprosti
što sam tako žureći
zaboravio ruku da ti stisnem.
i poljubim te onako
kako sam to uvek činio odlazeći.
Oprosti mi što sam septembar jedan
zauvek u sebi odneo.
Ali seti se
ostale su pesme, one koje sam voleo,
koje ce te podsetiti na mene...
Iz njih naprosto ljubav izbija.
Te pesme, to sam ti sad ja.
Oprosti mi
nije bilo vremena za opraštanje
suviše smo se voleli
da bi mogli nešto drugo.
Tako žureći nisam ni pomislio
da ćeš biti tužna zbog svega
i sad mi je žao zbog te praznine
koja nas deli
zbog toga što će nas jednu večnost
zvezde razdvajati
i što više neću moći ruku da ti dodirnem.

Kada bi suze mogle izgraditi stepenice,

                       Galebovi su mi rekli da te nema, da si za Suncem otisao,
                      A ja te trazim I trazicu te, dok te u besmrtnom zivotu ne nadjem.

        Pretvaram se da si ti kraj mene.
       Potpuno sama hodam sa tobom do jutra.
   Bez tebe...

Citam nase prepiske po ko zna koji put I ozivim te u svakom slovu, kat-kad se zanesena uverim da zaista mi I dalje pises, da si I dalje sa druge strane racunara. Jos po navici izvuces mi osmeh svojim salama, I smejem se I placem u isti cas…
Danju ubedjujem sebe da moram biti jaka, I budem, medju ljude se ponasam kao da boli manje, a onda dodje ta noc koja me guta I lomi me, I svaki dan sve tezi, sve bolniji. Praznina me obuzima, ne vidim smisao, ne nalazim objasnjenje, a zelim da mi onaj jedini nam Bog pokaze put kojim hodas, da me nauci da zivim sa uverenjem da si nasao mir, da ne patis za onima koje si ostavio…da si dobro gore medju svojim andjelima.
Boze, cuvaj ga…
Kroz zamagljene oci trazim onu zvezde visoko gore, koja najace sija, znas nazvala sam je tvojim imenom, I stalno je trazim, I cekam je dok se ne pojavi. Ja znam da si ti ta moja zvezda.
Uvek sam govorila da si mi daleko, nisam htela da mi se ovako priblizis, nisam te htela tako visoko… Kako zivot zna da slomi, I samo za jedan tren da ugasi sve… I ostavlja te godinama da trazis odgovor kojeg nigde nema…Zatvorim oci, molitvama te dozivam… I pojavis se na kratko , vidim te, ali ne uspevam da te  zadrzim, barem dok oci otvorim… odlazis s druge strane neba, onako nasmejan kakav si oduvek bio, nestajes kao da mi zelis reci dobro sam, ne placi…
Ali placem duso, ne mogu suzama zabraniti da teku, ne mogu srcu narediti da te sakrije…
moze li se boleti jace. 

                                                Nemoj stajati na mom grobu i plakati.                                                    
Nisam tamo. 
Ne spavam. 
Ja sam jedan od hiljadu vetrova što duvaju,  
dragulj što blista na snegu. 
Ja sam sunčevo svetlo na zrelom žitu. 
Ja sam jesenja kiša. 
 Tisina sam, kada se probudiš u jutarnjem miru, 
Ja sam užurbanost koja se javlja od ptica što kruže u letu. 
Ja sam zvezda što sija na nebu. 
Nemoj stajati na mom grobu i plakati. 
Nisam tamo, jer nisam umro 

Prolazi cetvrti mesec bez tebe, a u meni i dalje onaj hladni decembar 27.2012, od kojeg se ledi svaka rec i ko zna po koji put citam poslednju poruku tvoju, samo sat vremene pre nego ces me napustiti zauvek . Ni u snu nisam pomislila da je to nasa poslednja poruka!
Samo da sam umela naslutiti tu neverovatnu uznemirenost, tu neobjasnjivu napetost, prevesti u osecaj da ce nesto krenuti po zlu.
A jesmo, neki cudan osecaj je postojao zadnjih 10 dana u tebi, i u meni.
Taj osecaj, kada ti nije nista a uznemirenost te prozima na sve strane, ali culi smo se i nista nije slutilo…
Jos zvoni u usima taj tel.poziv u kasne sate… neverica, zbunjenost… muk… pokusavam da izgovorim… neeeee… Ne secam se nicega…kraj, tvoj kraj ljubavi… rusi se svet u jednom trenu…ne verujem, bila je greska. Da, ti ces me nazvati da mi to kazes… ne,ne,ne……………nikada necu poverovati da si otisao zauvek. Nikada!
Ti, vecno ces ostati u mom srcu, u mom zivotu, ne dam te… nikada!
I ovaj dan prolazi bez tebe, i sutra ce, i svaki naredni… i svaki sa istim pitanjem, sa istom suzom, sa istim bolom…
Umorna sam ti duso, nemam snage za ovoliku bol, nemam snage da prihvatim. I svaki put iznova zaronim u nas kutak gde mogu s tobom biti, gde ti mogu pricati, i znam da me cujes, da osecas moje reci, znam da si ostao zauvek samnom.
Pitam se koliko bola dusa moze podneti.
Nekada bih mogla napisati roman o bolu , a nekada mi fale reci da opisem kako se osecam.
Nekada bih mogla plakati danima a nekada sam toliko skamenjena da ni suzu ne mogu pustiti...
Moze li osvanuti jedno jutro da ne pomislim, da ne pozelim… ne moze, nema ga, ne postoji. U svakom mom jutru ces ostati, sacuvan za moje oci, za moj mir, zauvek u mom srcu.
Jesam li ti ikada rekla koliko mi znacis, nisam… znala sam da to znas, da osecas…
Ne umem da se pomerim sa mesta gde si me ostavio. Iz dana u dan sve vise sam sama, zivim u vremenu koje se nikada nece vratiti… a ja se jos nadam da ces mi doci… jos cekam…I kada oci zatvorim, tvoj lik je tu, I pamtim svaki tren, svaku tvoju rec… svaku boru na tvome licu…
A verovali smo da imamo celo vreme ovoga sveta…
Sta mi je ostalo? Odsutnost puna bola, ljubav ispunja tugom i san obasjan tamom, noć s kojom lutam, vracajuci se u nase dane , trazeci te kroz suze.
Ima te negdje, u nasem nebu, u mesecini, u recima ne izgovorenim…
Ceznjom ti ime dozivam,
I cuvam te zauvek u svakom danu koji ce doci, u zagrljaju koji nikada vise necu osetitii…
Samo tisina,ta bolna tisina jeca u meni.

Jos uvek si tu
jos uvek me pratis kroz snove                                               
kad krene po zlu                                                                                              
tvoja ruka me nazad pozove
i znam da nisam sama
osecam moj andjeo si ti
Kad potone sve
kad izgubim pravac u noci
ti nadjes se tu
i ja vidim kroz tvoje oci