„Od mene do tebe moze se samo mostom duge.
Od mene do tebe moze se samo jezerom mesecine.
Od mene do tebe moze se samo srebrnom i strmom stazom ptice.
Mostovi, reke i staze, kojima ljudi hode, oko tebe obilaze.
Ti si kao suncevo plameno ostrvo odvojen sjajem od svega sveta.“                   
(Desanka Maksimovic)

Život ide dalje, kažu...

Ali to nije uvek istina,

Ponekad život ne ide dalje,

Ponekad dani samo prolaze... 

Danas su zadusnice
neka gori sveca za tvoj prerani odlazak
sa ovog sveta, ali ne i iz srca...
Pocivaj u miru.

A M I N  

• • Bar nocas nemoj nigde daleko
  • e, da sam onda rekla to
  • Kad' bi tad' bilo sad'
  • da mi Bog da sansu tu
  • pa da vidim s neba poruku
  • Ne bi svanuo dan
  • sto na dobro ne sluti
  • dan zbog kog' ne vredi ustati

• • Nekad me strah da te zovem
  • jer znam da neces me cuti
  • nemam ja godine tvoje
  • da me tuga ne zna ubiti
  • Nekad me strah da te sanjam
  • iz svakog sna jos se budim
  • ej, nemam ja mrvu tvoje hrabrosti
  • pa do jutra ne smem zaspati
  • Ej, nemam, nemam ja
  • od tebe ni pozdrava
  • ni saveta da ga poslusam
  • kada kazes "dalje moras sama"

Sama sam na ovom mestu gde prestaje stvarnost.
Sama sam dok oko mene iskrivljena realnost
slika portret života kog nikad živeti neću.

Mogu te voleti još 1000 života,                           
neće biti dovoljno znam, 
na kraju će mi uvek faliti još jedan dan,      
još jedan sat samo da čujem taj glas,
da me miluje taj sneni pogled,
da se gubim u tim očima,
da znam da još taj dan dišeš negde.                                 

Sve ovo, ovaj život bez tebe
samo je posuđeno vreme,
vreme koje prolazi u neznanju i tuzi
u čekanju na dan kada ću krenuti ka...

Pevaš li još uvek one naše pesme,
smeješ li se onako nevino,
kao dete koje ne zna za zlo,
kao suncokret u vedro jutro.

U mom snu još uvijek postoji deo tebe,
deo koji me drži da ne padnem,
da ne potonem,
jer znam da si sada na nekom lepšem mestu,
među dragim ljudima,
srećan i nasmejan, kakav si uvek bio
kakav si zauvek ostao u mom srcu.
Volim te...

Postoje u nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari neprevodive u reči...

Mozda spavas sa ocima izvan svakog zla.
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota.
I s tobom spava, nevidjena, tvoja dobrota.
Mozda zivis i doci ces posle ovog sna.
Mozda spavas sa ocima izvan svakog zla.
Mozda...

Koracam bosa tvojim tragom 

Priljubljujem usne uz tvoju praznu casu 

U tvom odelu trazim odlutalu toplotu 

Pogledom doticem sve sto si ti gledao 

Ispisujem ti ime izgovaram ga tiho 

Ponavljam sve reci koje smo ikad rekli 

Secam se zaveta tvojih ociju 

Tvoj se poslednji dodir jos ne odvaja od mene 

Sa svakim danom se suocavam umorna srca tromih nogu 

To sto smo razdvojeni pola mi odnosi snage 

A ostatak mi treba da bi te sacekala. 

dok ova noć lagano tone u beskraj, a kazaljka na satu spokojno odbrojava vreme,
pokušavam tu, da budem srećna što si postojao,
što stvarno postojiš, ali si jako, jako daleko.
ali su nam srca zauvek zajedno.
Ne boj se zlato moje - ne mogu nemiri ono što može spokoj.
Ne pogadja sreća - koliko boli tuga.
Nije sutra ni crnije, ni belje - nego što je bilo svako juče.
Uvek je nekako. I uvek se može. I dalje se mora. 

Noć te uništava da bih te tražila

kao ludak, u tami, u snu, u smrti.

Moje srce izgara kao osamljena ptica.

Tvoja me odsutnost ruši, život se zatvorio.         

Kakva samoća i mrak, kakav suh mesec na nebu,

kakvi daleki putnici po nepoznatim telesima

pitaju za tvoju krv, za poljupce, za kucanje tvog srca,

za tvoju neočekivanu odsutnost u noći koja raste.

Moje ruke te ne stežu i moje oči te ne poznaju.

Moje su reči uspravne trazeći te utaman.

Spokojna noć u meni, horizontalna i duga,

pružena kao reka sa samostalnim obalama.

Ali idem da te tražim, otimam te i čupam

iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje sećanje.

Tišina gradi tvoju neobjašnjivu istinu.

Svet se zatvorio. Sa mnom ostaješ.

Čujem tvoje nerečene reči
I znam šta kažeš kad vetar puše,
sa tobom pričam šutnjom
a razumem te bolje 
od svih onih što govore.

Ti nećeš tamo negde da ležiš,
Ti bi još da me držiš za ruku,
da me čuvaš kao što si...
da me voliš ljubavlju koja ne boli,
u ovoj ljubičastoj noći
znam da mi želiš doći…

Ne boli samo to što te više nema,
Ne boli samo samoća nezagrljena,
Više boli to što uz svako titranje lišća
ja prevodim reči kojih nema.

Nisu samo loša sećanja ono što nas rastuži. 
Nekada su to i najlepša sećanja za koja znaš da se nikada neće ponoviti.

Zagrliim sećanja. Čuvam ih. 

U njima nisi samo ti sa kojim nisam više,

u njima sam ja, kakva nikada više neću biti...

*********************************************  
 Neka srce ne kucaju više...
mi koji smo ostali, večno ćemo ih voleti i čuvati
kao najdražu uspmenu života svoga.
******************************************************

                               DANAS SU ZADUŠNICE.... 
                          dan kada poštujemo one koje volimo... 
                           a prerano su otišli od nas

                                neka te andjeli cuvaju...

...nek' ti tuga nebo ne prekriva.
Tugujući budi hrabra, a ipak skromna.
Nastala je promena, ali nisi napuštena...
Jer kao što je smrt deo života, i mrtvi žive zauvek u živima.
I sva bogatstva prikupljena na našem putovanju,
Zajednički trenuci, tajne istražene.
Ono zbog čega smo se smejali, tugovali, pevali...
Radost zbog suncem obasjanog snega ili prvog daška proleća.
Našeg dodira i pogleda bez reči,
Jedno drugo poznavati, davati i uzimati.
To nije cvet koji će izblediti, Niti drvo koje će se srušiti i izmrviti,
Nije niti stena, Jer čak ni stena se vetru i kiši odupreti ne može
I strašni se planinski vrhunci s vremenom u prah pretvore.
Što bijasmo, i sad smo. Što imasmo, još imamo.
Zajednička prošlost prisutna večno.
Zato kad šetaš šumom gde nekad smo šetale zajedno
I uzalud pogledom na obali tražiš moju senu,
Ili zastaneš na brežuljku gde uvek bismo zastali da se zagledaš u daljinu
I ugledavši nešto, iz navike ruku moju potražiš,
Ne našavši je, tugu kako te obuzima osetiš,
Ne tuguj... Sklopi oči…
Oslušni moje korake u svome srcu.
Jer otišao nisam, samo sad u tebi hodam...

Tužna mi jesen na licu, još jednu boru ko ožiljak tuge naslika.
Nebo se slomilo na meni.
U glavi tutnji još zvuk tvojih koraka kad' si otišao.
Blago suzama što iz ovog umornog tela odlaze.
Da mogu, pobegla bih i ja.
Otišlo je sve što vredelo je u životu mom,
a ja živim još bez razloga.
Tužna je pesma gitare i svaka reč mi komadić duše pokida.
Jos spominjem tvoje ime,
a neću noc prespavati novu od tuge koja ubija.
I dan koji docekam, kao ostar noz sece po secanjima,
krenem u novo  a svakim korakom idem unazad.
Vezao si me osmehom koji jos cujem u usima,
u venama mi teces i zauvek ostajes,
kakav god zivot da docekam,
na jastuku tvoje ime pociva.

 v o l i m  t e . . .