*********************************************  
 Neka srce ne kucaju više...
mi koji smo ostali, večno ćemo ih voleti i čuvati
kao najdražu uspmenu života svoga.
******************************************************

                               DANAS SU ZADUŠNICE.... 
                          dan kada poštujemo one koje volimo... 
                           a prerano su otišli od nas

                                neka te andjeli cuvaju...

...nek' ti tuga nebo ne prekriva.
Tugujući budi hrabra, a ipak skromna.
Nastala je promena, ali nisi napuštena...
Jer kao što je smrt deo života, i mrtvi žive zauvek u živima.
I sva bogatstva prikupljena na našem putovanju,
Zajednički trenuci, tajne istražene.
Ono zbog čega smo se smejali, tugovali, pevali...
Radost zbog suncem obasjanog snega ili prvog daška proleća.
Našeg dodira i pogleda bez reči,
Jedno drugo poznavati, davati i uzimati.
To nije cvet koji će izblediti, Niti drvo koje će se srušiti i izmrviti,
Nije niti stena, Jer čak ni stena se vetru i kiši odupreti ne može
I strašni se planinski vrhunci s vremenom u prah pretvore.
Što bijasmo, i sad smo. Što imasmo, još imamo.
Zajednička prošlost prisutna večno.
Zato kad šetaš šumom gde nekad smo šetale zajedno
I uzalud pogledom na obali tražiš moju senu,
Ili zastaneš na brežuljku gde uvek bismo zastali da se zagledaš u daljinu
I ugledavši nešto, iz navike ruku moju potražiš,
Ne našavši je, tugu kako te obuzima osetiš,
Ne tuguj... Sklopi oči…
Oslušni moje korake u svome srcu.
Jer otišao nisam, samo sad u tebi hodam...

Tužna mi jesen na licu, još jednu boru ko ožiljak tuge naslika.
Nebo se slomilo na meni.
U glavi tutnji još zvuk tvojih koraka kad' si otišao.
Blago suzama što iz ovog umornog tela odlaze.
Da mogu, pobegla bih i ja.
Otišlo je sve što vredelo je u životu mom,
a ja živim još bez razloga.
Tužna je pesma gitare i svaka reč mi komadić duše pokida.
Jos spominjem tvoje ime,
a neću noc prespavati novu od tuge koja ubija.
I dan koji docekam, kao ostar noz sece po secanjima,
krenem u novo  a svakim korakom idem unazad.
Vezao si me osmehom koji jos cujem u usima,
u venama mi teces i zauvek ostajes,
kakav god zivot da docekam,
na jastuku tvoje ime pociva.

 v o l i m  t e . . .

=====================================================================
Kada nam odlazi neko drag, ne boli smrt, već boli sve ono što ide posle.
A posle, nažalost, ne ide ništa. I upravo to ništa najviše boli. 
=================================================================

*******************************************************
Kada mi nedostajes... cutim.

Skupljena u cauru leptira, ne gledam u ljude.

Ne slusam glasove i pesme, samo cutim.

Kada mi nedostajes... placem.

Spustenog pogleda, kotrljam krupne suze niz lice,

ne brisem ih, padaju, a ja samo cutim.

Kada mi nedostajes... sanjam.

Zagrlim te, primaknem se blizu,

potrazim te u najsjajnijoj zvezdi,

I cutim…

uvek kada mi nedostajes.

***************************************************** 

  IMA NEKIH NOCI 
   KAO STO JE OVA.
KAD U SUZU STANE
  CELI ZIVOT MOJ. 

Svaki dan se budim
sa željom da sam sanjala ružan san,
Ja se jos ne mirim, da nisi ovde
Ponekad je tako teško probuditi se 
sa istim grčevima bola..
Taj osećam praznine, nemoći da
promenim, da te vratim
samo da me uzmeš za ruku, samo da...
Dala bih sve za jos jedan dan,
Nedostaješ mi...
Čini se kao da sam jos juče čula taj  tvoj smeh,
lice radosnog dečaka, sreću u tvojim očima, ali...
Život nije uvek ono što smo hteli
Reči ne mogu izraziti ono što mi značiš.
ali verujem da još uvek živiš svoj život, i posle smrti
Još učim koračati sama bez tebe,
učim sa bolom koji nosim na srcu,
i svaki dan, svaki put vraćam te
Nedostaješ mi...
Znam da još živ si i posle smrti

***********************************
Ti si u pustinji moje samoce

posadio belu ruzu

i onda me poveo u neku daleku dolinu

da mi pokazes da je to cvet koji umire...

*************************************** 

            kad se setim tvog pogleda...

*****************************************************************
Nikada nećeš saznati koliko mi nedostaješ, ne zato što neću pričati o tome,
već zato što ne postoji reč dovoljno snažna za ovu jačinu nedostajanja
 ******************************************************** 
 

Toliko godina je proslo,
ja te ne zaboravljam.
Hodas po mojim uspomenama
jos uvek ziva su secanja.
Prikaza mojih nemira,
pogled koji se ne zaboravlja.
Koliko god da pokusavam.
Izmedju nas sada je samo san.
Ja te sanjam ali te nemam,
ja plesem tragom tvoje ruke,
tisinom te dozivam ali te vise nema.
Ljubim ono nase secanje,
dok lebdi tvoja senka...
tvoja senka iznad mene.
Ne govori mi da te zaboravim,
da u novi zivot krenem.
Jer to je najtezi balast koji ja nosim
gde god da se okrenem..,
Nas nema vise u ovome zivotu,
dugo nas nema.
S ljubavlju pamtim te,
u sebi cuvam te jer ti si bio i ostao
moje postojanje.
Uteha kada trazim sebe...

Dodje dan kada ne zelis da progovoris ni rec...

Kad pozelis mnogo, a znas da ti treba samo malo.

Kada kazes da je sve u redu, a nije...

Kada se pravis da si srecan, a tuzan si…

N e d o s t a j e s . . .