Daleko si...već dugo,
a ja još u tvojim očima vidim smeh.
Još vidim nas i naše pesme, čujem naše reči, naše sve...
Još vidim tebe, kroz sve one godine i kilometre
Kroz sve ove dane, kiše, vremena i vremenske razlike,
Ja još kroz njih vidim tebe. I tvoj osmeh...
A znam da te više ne mogu pronaći.

NEDOSTAJU MI NASI DANI KADA JE SVE BILO JEDNOSTAVNO.

KADA MI JE ZA OSMEH BILO DOVOLJNO SAMO DA TE VIDIM... CUJEM. 

**********************************************
Postoji to jedno mesto gde mogu biti ono sto jesam...
Mesto gde mogu da disem tisinu ....i slusam svoje misli...
Gde mogu da zaplacem, a da niko ne pita...
To mesto je moja dusa...
************************** 

NISAM TE ZABORAVILA!

A KAKO BIH I MOGLA?

SAMO SAM ODABRALA DA NE PRICAM O TEBI, 

NE SPOMINJEM TE, 

CUVAM TE KAO NAJVECE BLAGO,SKRIVENO U SRCU. 

TAMO ZABORAV NE ZALAZI. 

DO TAMO SAMO JA ZNAM PUT. 

TAMO ODLAZIM KAD GOD TE SE ZAZELIM!!!

Nocas u dubini moje duse…jedna je prica…
koju u reci ne mogu prevesti…
Postoje reci koje izgube znacenje kad se na papir prenesu…
Drugacije se u dusi citaju…
Znam,reci ce neko…
ali kakva je to prica koja je neispricana…
kao da ne postoji...
I te kako postoji... 
to je ona prica sto kao grumen soli u grlu stoji…
ona prica sto nas odvodi u polja nesanice…
ona prica zbog koje ce nocas…
mnogi prozori do kasno u noc ostati osvetljeni…
mozda tako uspeju pobediti tamu unutar sebe…
Naslanjam glavu na prozorska okna…
Moju pricu pustam da se bez reci iz mene izlije…
Ocima zamucenim posmatram svetla grada i razmisljam…
koliko ce veceras prica ostati neispricane…:(

Kada izgovorim tvoje ime, u njemu se krije još bezbroj prelepih 

reci i emocija, koje ne cuješ... 

VOLIM TE ANDJELE... 

SRECAN USKRS!

Dve cu ruze
poneti sa sobom.
Jednu belu i jednu crvenu.
Crvenu, ruzu ljubavi,
ruzu za tebe.
Belu, ruzu vecnosti,
bola sto ne prolazi,
ljubavi koja se ne meri,
vernosti koja se ne govori.
Dve cu ruze staviti,
tu kraj tvoje slike,
ne, necu plakati,
tiho cu cekati,
dan kada cu kraj tebe zaspati.

Gde god podjem tebi idem

na tu stranu sve me vuce

svi zive za svoje sutra

a ja jos za svoje juce... 

Jos jedan tezak prodje dan
i zato nocas molim sama
da me vodi daleko
gde je lepo nestvarno
da tamo dusu odmorim
Jos jedna duga stize noc
uzalud zovem upomoc
nemam kome da isplacem
zato nocas molim sama
da me kraj tebe dovede
Tamo gde si sada ti
moja sreco, moja ljubavi
kraj tebe mi je sve
samo jedno jos nije
ja nisam tamo kraj tebe

    Gde ???
    Gde sad... kad sam se zaustavila na pola puta... u mraku ostavljena...
    umorna od trazenja odgovora...
    Ne znam gde... a bila sam svugde...
    Okretala sam se u proslost ... tapkala u sadasnjosti ... i dodirivala buducnost ...
    I nigde, bas nigde ni jednog odgovora ...
    I dalje samo stojim i cekam...
    Cekam, a ni sama ne znam... sta...
    Stojim i cekam... pokušavajuci  umiriti  osecanja, umiriti ih da ne vide...
    da ne pitaju zasto?
    Zasto bas on?
    I mada znam da jos milijoni drugih svakodnevno izgovaraju isto pitanje...
    Samo odgovora niotkud...
    Bol... to je jedino sto osecam, ni suza vise nemam da isplacem, ni reci da iskazem, 
nepomicna kroz zivot vucem se... vise ne zivim...
Odavno ne znam da se smejem, nemam nadanja, ni sutra ne znam sta je, sve je otislo onog dana sa tobom u nepovrat...
Ponekad pozelim da... jednostavno... nestanem...
da konacno prestane ova bol duboko ispisana u mom srcu...
Strah me... ako me vetar vrati  unazad... tamo sam vec bila... tamo sam se vec vracala ...
Strah me...
Sta ako zakoracim i ne uspem uhvatiti... tvoju ruku ...
Sto ako u tom koraku ... nestanem... ako ne uspem dodirnuti te...
Ako ne uspem pronaci tebe...
Tebe kojeg... volim...
Gore medju prostranstvima gde ti osmeh crtam suzama...
ispod tog svoda sve  snaznije tonem u nepomicnu tugu...
s tvojim imenom na usnama senka postajem...
Milo moje... gde si... gde si mi sad ti??!