Tamo gde si ti, tu ova pesma ne stize, i nista vise nije kao pre.
Bez tebe sam tako sama, i noc mi dane otima, svaku tacku tuga uzima.
Moje rane sve sada vide se, i samo crne kise padaju, a ruke ti se i dalje nadaju.
Dusu prodacu samom djavolu, i snove prodajem i svoje sve, samo da tebe jos jednom dodirnem.
Bezim nikuda i samo vrtim se u krug, krijem oci, i suze sto padaju.
Duso, tako je tamno u ova cetri hladna zida gde vetar vrata otvara.
Ne, nema ni mene, kad sudbina je tebe odvela,
Moje rane sve sada vide se, i samo crne kise padaju, ove ruke ti se I dalje nadaju…

Umesto s tobom za rođendan svoj
s tišinom nazdravljam, gledajući u nebo.

S druge strane neba gde ne postoje sene, kotrljaju se oblaci svetlosti gde žive su uspomene.
Daleko od prašnjavih puteva stvarnost,i tamo gde ne postoje reči i ptice daljinu ne dosežu, 
tek misli utkane visinama putuju, dalekim prostranstvima duše u vrtovima beskraja
gde zvezde tkaju jutra, pronaći ću ka tebi put... na kraju jednog sutra
S druge strane neba u sazvežđu snova gde miruje mesec u granama što nebo dotiču, 
osećam tvoje ruke u igri probuđenog vetra, i poljubac tvoj u kapima kiše, 
kad utihne život i koraci stanu s druge strane neba, 
zagrljajem snova misli nestanu,tad čujem kako diše tvoje telo pored mene, 
u dodiru želja sveta dva nežno poput leptirovih krila
nestvaran ti
nestvarna ja

Ne odlazi, još nije zora svanula,
Ne odlazi, sa ovim jutrom u beskraj,
Ne sakrivaj se iza oblaka, iza prvih zraka sunca,
Zaslepe moje oči i ne vidim kuda si otišao...
Ne gubi se u jatu ptica, s tim prvim jutarnjim letom,
U toj gužvi jedva te prepoznam,
Daleko si, ne osvrćeš se,
Mrzim da te ispraćam u nepoznato...
Ne veruj jutru, da donosi bolji dan,
Ne veruj mu, dok te lažima priziva,
i zavodi osmehom, dok te otima od mene,
Ne traži, neko lepše svetlo, umesto ovoga bledog meseca,
Ja još imam osmeh, za tebe...
Ne odlazi, bez tebe nikako da se naviknem,
I zašto sam stalno po danu sama,
i beskrajno čekam, da padne mrak,
I samo te u noći imam, u mojim snovima, ponoćnim mislima...
Bez tebe propadam...
A ako i kreneš, u neki bolji dan, povedi i mene,
Ne dopusti, da ovaj mesec, se ugasi, svene...
Čekajući tebe... Povedi me...

Zelim da ti kazem koliko mi nedostajes, ali nemam snage rec da izustim, ponekad me slome secanja kad osim suza ne vidim nista. Zelim ti reci da je doslo prolece, da su dani lepi, zelim ti reci kako su moji tuzni, kako su prazni I besmisleni I da mi svaki zrak Sunca baca suze u oci, I otvara bolno cutnje.
Vreme prolazi, a bol ostaje ista I nista se ne menja, ista je tuga, ista praznina I dani su svi isti puni tvog lika a tebe nigde, tvog imena na usnama,sa vecnim pitanjem bez odgovora. Zasto?
Zasto te Bog uzeo tako iznenada, bez slutnje, bez reci, bez objasnjenja?
Kako da shvatim? Kako da razumem? Ne umem duso… Hoce li uvek boleti ovako?
I svaki dan obecavam da necu vise plakati, I svaki put poreknem…
Tako mi nedostajes…