Zelim da ti kazem koliko mi nedostajes, ali nemam snage rec da izustim, ponekad me slome secanja kad osim suza ne vidim nista. Zelim ti reci da je doslo prolece, da su dani lepi, zelim ti reci kako su moji tuzni, kako su prazni I besmisleni I da mi svaki zrak Sunca baca suze u oci, I otvara bolno cutnje.
Vreme prolazi, a bol ostaje ista I nista se ne menja, ista je tuga, ista praznina I dani su svi isti puni tvog lika a tebe nigde, tvog imena na usnama,sa vecnim pitanjem bez odgovora. Zasto?
Zasto te Bog uzeo tako iznenada, bez slutnje, bez reci, bez objasnjenja?
Kako da shvatim? Kako da razumem? Ne umem duso… Hoce li uvek boleti ovako?
I svaki dan obecavam da necu vise plakati, I svaki put poreknem…
Tako mi nedostajes…

Tišina si moje tišine..                                                              

Nemir mog nemira..                                                                                    

Opet je pala noć,

I opet u mom srcu

žamore glasovi mutni.

Opet te jače nego ikada živog ćutim..

Znam sve je to privid i poželjna varka..

Tebe više nema i neće te opipljivog biti..

Ja ću i dalje s tugom daleko od svih

u mislima na tebe u tišini suze liti…       

                          NOĆAS SAM UMRO

Umro sam, a ti mi oprosti
što sam tako žureći
zaboravio ruku da ti stisnem.
i poljubim te onako
kako sam to uvek činio odlazeći.
Oprosti mi što sam septembar jedan
zauvek u sebi odneo.
Ali seti se
ostale su pesme, one koje sam voleo,
koje ce te podsetiti na mene...
Iz njih naprosto ljubav izbija.
Te pesme, to sam ti sad ja.
Oprosti mi
nije bilo vremena za opraštanje
suviše smo se voleli
da bi mogli nešto drugo.
Tako žureći nisam ni pomislio
da ćeš biti tužna zbog svega
i sad mi je žao zbog te praznine
koja nas deli
zbog toga što će nas jednu večnost
zvezde razdvajati
i što više neću moći ruku da ti dodirnem.

Kada bi suze mogle izgraditi stepenice,

                       Galebovi su mi rekli da te nema, da si za Suncem otisao,
                      A ja te trazim I trazicu te, dok te u besmrtnom zivotu ne nadjem.

        Pretvaram se da si ti kraj mene.
       Potpuno sama hodam sa tobom do jutra.
   Bez tebe...

Citam nase prepiske po ko zna koji put I ozivim te u svakom slovu, kat-kad se zanesena uverim da zaista mi I dalje pises, da si I dalje sa druge strane racunara. Jos po navici izvuces mi osmeh svojim salama, I smejem se I placem u isti cas…
Danju ubedjujem sebe da moram biti jaka, I budem, medju ljude se ponasam kao da boli manje, a onda dodje ta noc koja me guta I lomi me, I svaki dan sve tezi, sve bolniji. Praznina me obuzima, ne vidim smisao, ne nalazim objasnjenje, a zelim da mi onaj jedini nam Bog pokaze put kojim hodas, da me nauci da zivim sa uverenjem da si nasao mir, da ne patis za onima koje si ostavio…da si dobro gore medju svojim andjelima.
Boze, cuvaj ga…
Kroz zamagljene oci trazim onu zvezde visoko gore, koja najace sija, znas nazvala sam je tvojim imenom, I stalno je trazim, I cekam je dok se ne pojavi. Ja znam da si ti ta moja zvezda.
Uvek sam govorila da si mi daleko, nisam htela da mi se ovako priblizis, nisam te htela tako visoko… Kako zivot zna da slomi, I samo za jedan tren da ugasi sve… I ostavlja te godinama da trazis odgovor kojeg nigde nema…Zatvorim oci, molitvama te dozivam… I pojavis se na kratko , vidim te, ali ne uspevam da te  zadrzim, barem dok oci otvorim… odlazis s druge strane neba, onako nasmejan kakav si oduvek bio, nestajes kao da mi zelis reci dobro sam, ne placi…
Ali placem duso, ne mogu suzama zabraniti da teku, ne mogu srcu narediti da te sakrije…
moze li se boleti jace. 

                                                Nemoj stajati na mom grobu i plakati.                                                    
Nisam tamo. 
Ne spavam. 
Ja sam jedan od hiljadu vetrova što duvaju,  
dragulj što blista na snegu. 
Ja sam sunčevo svetlo na zrelom žitu. 
Ja sam jesenja kiša. 
 Tisina sam, kada se probudiš u jutarnjem miru, 
Ja sam užurbanost koja se javlja od ptica što kruže u letu. 
Ja sam zvezda što sija na nebu. 
Nemoj stajati na mom grobu i plakati. 
Nisam tamo, jer nisam umro 

Prolazi cetvrti mesec bez tebe, a u meni i dalje onaj hladni decembar 27.2012, od kojeg se ledi svaka rec i ko zna po koji put citam poslednju poruku tvoju, samo sat vremene pre nego ces me napustiti zauvek . Ni u snu nisam pomislila da je to nasa poslednja poruka!
Samo da sam umela naslutiti tu neverovatnu uznemirenost, tu neobjasnjivu napetost, prevesti u osecaj da ce nesto krenuti po zlu.
A jesmo, neki cudan osecaj je postojao zadnjih 10 dana u tebi, i u meni.
Taj osecaj, kada ti nije nista a uznemirenost te prozima na sve strane, ali culi smo se i nista nije slutilo…
Jos zvoni u usima taj tel.poziv u kasne sate… neverica, zbunjenost… muk… pokusavam da izgovorim… neeeee… Ne secam se nicega…kraj, tvoj kraj ljubavi… rusi se svet u jednom trenu…ne verujem, bila je greska. Da, ti ces me nazvati da mi to kazes… ne,ne,ne……………nikada necu poverovati da si otisao zauvek. Nikada!
Ti, vecno ces ostati u mom srcu, u mom zivotu, ne dam te… nikada!
I ovaj dan prolazi bez tebe, i sutra ce, i svaki naredni… i svaki sa istim pitanjem, sa istom suzom, sa istim bolom…
Umorna sam ti duso, nemam snage za ovoliku bol, nemam snage da prihvatim. I svaki put iznova zaronim u nas kutak gde mogu s tobom biti, gde ti mogu pricati, i znam da me cujes, da osecas moje reci, znam da si ostao zauvek samnom.
Pitam se koliko bola dusa moze podneti.
Nekada bih mogla napisati roman o bolu , a nekada mi fale reci da opisem kako se osecam.
Nekada bih mogla plakati danima a nekada sam toliko skamenjena da ni suzu ne mogu pustiti...
Moze li osvanuti jedno jutro da ne pomislim, da ne pozelim… ne moze, nema ga, ne postoji. U svakom mom jutru ces ostati, sacuvan za moje oci, za moj mir, zauvek u mom srcu.
Jesam li ti ikada rekla koliko mi znacis, nisam… znala sam da to znas, da osecas…
Ne umem da se pomerim sa mesta gde si me ostavio. Iz dana u dan sve vise sam sama, zivim u vremenu koje se nikada nece vratiti… a ja se jos nadam da ces mi doci… jos cekam…I kada oci zatvorim, tvoj lik je tu, I pamtim svaki tren, svaku tvoju rec… svaku boru na tvome licu…
A verovali smo da imamo celo vreme ovoga sveta…
Sta mi je ostalo? Odsutnost puna bola, ljubav ispunja tugom i san obasjan tamom, noć s kojom lutam, vracajuci se u nase dane , trazeci te kroz suze.
Ima te negdje, u nasem nebu, u mesecini, u recima ne izgovorenim…
Ceznjom ti ime dozivam,
I cuvam te zauvek u svakom danu koji ce doci, u zagrljaju koji nikada vise necu osetitii…
Samo tisina,ta bolna tisina jeca u meni.

Jos uvek si tu
jos uvek me pratis kroz snove                                               
kad krene po zlu                                                                                              
tvoja ruka me nazad pozove
i znam da nisam sama
osecam moj andjeo si ti
Kad potone sve
kad izgubim pravac u noci
ti nadjes se tu
i ja vidim kroz tvoje oci

Opet u ponoc u sitne sate, kad dodje…
zovem u pomoc da te vrate,
onda prodju sve one tajne kroz moje vene
sto nose ljubav i tebe… 
Posalji nebo u moje misli, sto te prate…
pa pusti srce, suze i snove, da te vrate,
meni vrate… 
i mozda jednom u nekom mraku,
bicemo sami ti i ja
milion zelja i dugih sati, sto nece doci nikada.
Dodirni nebo, pomesaj boje, kad strah te nadje
ostavi  ljubav za nas dvoje, kad lose krene
i sve te snadje.
Poneke srece negde postoje
i prodju brzo kao san
i mozda jednom kad nas spoje
kad mi svane sudnji dan.

Mislim tudje misli, kradem svoje vreme
Provlacim ga izmedju oblaka,
snova, daljine i snega...
Kada pozelim da ti nedostajem
Odsanjam pesmu, zatvorim oci
I na kaldrmi zamislim, cvet beli.
Kada te nema...
zaledim osmeh, u sebi kazem ti ime
Udahnem duboko, i pomislim
Tako mi nedostajes...

Noc je. Tisina. Trazim mir i spokoj u pisanoj reci; bezeci od sebe, od svojih misli i osećanja.
Pozelim da sa tobom podelim sve snove i sve zablude svoje, bar na trenutak, da tebi bar malo sebe dam.
U ime svega bezimenog, nestvarnog i nestvorenog. U ime svega sto sam zelela, a nikad nisam docekala. U ime svega sto je bilo na dohvat ruke, a moja ruka je ostala prazna, ispruzena… U ime svega sto je stajalo u recima, a ja nisam izgovorila… Ti ces umeti da me razumes kada dođu moje duga cutnja. Kada mi se osmeh razbezi po nekim dalekim daljinama, dali ces moci  da mi ga vratis na lice?Kada pocnu da me lome neki moji nemiri, dali ces moći da mi das bar jednu mrvu spokoja? I jednom kada posustanem, ti ces me podici,znam. Ti mozes da ne postojis, ali i potpuno nestvaran moja si stvarna potreba.Jednom cu ti reci da te volim...
Jednom, kada naucim da izgovaram ljubav. Sada samo osecam.
Zelim da budes nesto trajno, nesto veliko i lepo, da budes nesto najlepse, sto sam imala.
Ponekad letim, ponekad padam, ali uvek sam s tobom. Imam jednu moju stranu sveta,gde smo samo ti I ja. Tu se najlepse sanja, tu si ti, cekas me uvek u svakom trenu, tu si zauvek za mene.
Hocu da cujem tisinu na vrhovima prstiju. Da osetim treptaj duse tvoje,da si tu I kada mi svi drugi kazu da se to vise nece desiti, da si otisao zauvek. Ne, ja im neverujem! Ti si tu I uvek ces biti, cekacu te u svakoj novoj noci, u svakom jutru, u zvezdama u nekim drugim ljudima, ti ne mozes otici zauvek.
Hoću snove i javu ljubavlju da ti obojim. Zatvaram oči i osećam tvoje prste u mojoj kosi. Ti si ona najveca lepota moja.
Jača sam od drugih za pregršt iluzija koje mi niko ne moze razbiti i jaca sam kad znam da si tu da me cuvas.

 Nema te, a ja verujem da postojiš, da nisi stvoren od mašte, 
 od iluzija i od zabluda.  
 I verujem da si trajniji od svega što sam želela. 
 Sakupljam se u celinu, hoću da ti poklonim moj okamenjeni trenutak,
 hoću da ti zvezdu od moje suze na dlanu pružim, a tebe uporno nema...
 Ubijaju me prazninom i nespokojem sati I dani bez tebe, 
 a tebe i dalje nema… 
 Duso moja, stvori se u javi. 
 Ne budi više samo san, nadanje, vera u nepostojeće. 

Opet sam te tražila, u nekim mračnim sobama                                          
gdje tutnje tuđe prošlosti
U nekim drugim ljudima, koji ti ni po čemu ne sliče                                
Na tuđim dlanovima, u praznim pogledima
na pijanim usnama, umišljenih pjesnika
i nigdje te nema...
Tvoja tišina piše duga pisma
i tvoja odsutnost, nema svoje ime
Sa druge strane razuma, još uvijek dolutaš
sanjiv i djetinjasto zanesen
nekim tako običnim stvarima
Ostaviš otiske prstiju, izgužvanu postelju
par stihova...
Da ne zaboravim
i nikad sebi ne oprostim
što te sa svakim jutrom, opet izgubim
Tebe koji si dan
i noć
i onaj san
koji se čeka 
životima uzastopno

Nedostajes mi i ove noci.... jos ne verujem, i dalje te trazim, i dalje te trebam, 
lutam mracnim hodnicima trazeci svetlost... trazeci tebe.

Pokušavam smejati se, misleći na tebe sa srećom, 
ali kad god počnem suze same krenu...

sve bih dala da mogu makar još jednom videti tvoj lik,

 još jednom makar čuti taj smeh, osetiti dodir tvojih ruku...znam da neću...
ali znam i da te neću nikada  zaboraviti ...uvek ću te nositi u srcu...
u svakom uzdahu bićeš ti..mirno spavaj andjele moj,
 čuvam te u srcu i mislima, 
i nemoj biti tužan sto plačem zbog tebe... sve ce proći,
 ali ne i secanje na tebe...  nikada te neću zaboraviti ... počivaj u miru andjele...

Nisam ti uspela toliko reći                                                        
Pa ću ti sada napisati                                                                  
Svaku reč visine će preneti tebi 
U tišini čujem tvoje tragove 
Znaj da ti u ljubav spojio si sve.
Zauvek znam da pamtit ću sjaj u tvojim očima 
I ostajem tu sačuvati dar tvog toplog osmeha 
Zauvek znaj da sledit ću trag gore među zvezdama 
Jer znam to tvoj je glas u noćima bez meseca. 
Vidiš li koliko molim za tebe 
Da te bar mogu ja imat kraj sebe 
Svaku reč visine će preneti tebi
U tišini čujem tvoje tragove.
Znaj da ti u ljubav spojio si sve
Zauvek znam da pamtit ću sjaj u tvojim očima
Zauvek znaj da sledit ću trag gore među zvezdama
Jer znam to tvoj je glas u noćima bez meseca.  

Dani prolaze, bolnom tugom dodirujem  svaki otkucaj sata.
Zaustavite vreme, neka pocne odbrojavati unazad u dane kada je bio tu.
Boze,vrati mi decembar ,onaj decembar u kome smo se smejali... 
kada smo racunali u danima njegov dolazak, 
kada smo toliko obecavali i zeleli. 
Samo nemoj onaj 27 decembar, njega izbrisi da zaboravim da je otisao, 
da verujem da ce se jednom vratiti. 
Rekao si duso da te cekam, i cekam te... jos ti se nadam, jos proveravam tel., cekam tvoj poziv, bar poruka...
Nema trena kada ne poželim da te nazovem ili da ti pošaljem poruku. 
Tvoj broj telefona cuvam i koliko puta uhvatim sebe kako tebi  zelim da napisem... 
ne verujem da te vise nema, ne prihvatam! 
Toliko tuge skuplja se iz dana u dan, jos uvek je to za mene bolno...nerazumljivo...neshvatljivo...
jos uvek verujem da sanjam ruzan san iz kojeg ces me probuditi... 
jos uvek cujem tvoj smeh, tvoj glas kako me zoves "mala",
jos uvek sam ostala u onom danu punom nasih snova.
Kojim suzama ,kojim molitvama da te vratim... moj Boze zasto?!
I pogled nebom luta trazeci te...gde si, i opet muk, tisina koja guta svaki odgovor... 
Satima gledam u nebo, cekajuci da se oblak pomakne, da se cudo desi da te ugledam onako nasmejanog, veselog... i kroz suze ime ti dozivam, a vrisnula bih da prelomim nebo da me cujes. 
Znas duso da ni posle skoro tri meseca nisam u stanju da izgovorim tvoje ime bez suza, nemoj se ljutiti sto placem, nemoj duso molim te.